Duhovnost: Srpski rukopisi i ikona Svetog Save čuvaju se u manastiru Svete Katarine na Sinaju (foto)
Sedamnaest vekova neprekinute istorije i monaške posvećenosti na mestu na kojem je Mojsije primio deset Božjih zapovesti - to je manastir Svete Katarine podno Sinajske gore. U njemu se nalazi najstarija biblioteka na svetu, koja nikad nije prekidala svoj rad, a u njoj - jedna od najvećih i najvrednijih zbirki srpskih rukopisnih knjiga, pričala mi je sa ushićenjem Vera Dražić Jovanović. Ova vrla žena, profesorka engleskog jezika u penziji, bila je oslonac i mecena mnogim umetnicima širom Srbije, pa i meni. „Onaj ko daje svoje srce neće odbiti ni svoj novčanik“ stara je izreka, koja je za retko koga bila u toj meri istinita kao za Veru, uvek spremnu da u najtežim trenucima nesebično pruži podršku.
Zbirka ikona
Bio sam tek tinejdžer kad sam od Vere saznao da ovaj manastir postoji. Posle mnogo godina put me je doveo do Kaira, udaljenog oko 450 kilometara od manastira Svete Katarine. Znao sam da neću otići iz Egipta a da ne posetim najstariji manastir na svetu. Epitet najstariji ovaj manastir je zaslužio time što u njemu najduže na svetu monaško bratstvo postoji bez ikakvih prekida, zato nas nimalo ne čudi što je pod zaštitom Uneska.
U manastirskoj riznici pretvorenoj u muzej nalazi se jedna od najvrednijih zbirki ikona, a u biblioteci se čuva najstariji poznati primerak Biblije - Sinajski rukopis, kako ga nazivaju, sadrži Stari i Novi zavet prepisan u IV veku, na grčkom jeziku. Od kada je pronađen, početkom XIX veka, stranice su mu rasejane po više svetskih institucija, od Britanije do Rusije, ali se jedan deo i danas čuva u manastiru Svete Katarine. Svete rečenice na tankom pergamentu osnova su celokupnog hrišćanstva, temelj najznačajnijih religijskih i naučnih istraživanja. Reči se nižu u kontinuitetu, bez razmaka, sa izuzetnom lepotom slova, remek-delom kaligrafije. Ponekad se tokom manastirskih službi o velikim verskim praznicima sveti tekstovi čitaju upravo iz ovog primerka, najsvetije svete knjige na svetu.
Sinajski rukopis je tek jedan od preko tri hiljade rukopisa koje baštini manastir Svete Katarine, što ga čini drugom najbogatijom riznicom rukopisnih hrišćanskih knjiga, odmah posle vatikanske. Među tim rukopisima nalazi se najstariji srpski psaltir nepoznatog prepisivača, jedna od temeljnih knjiga srpske kulture, ali i najmanje četrdesetak drugih dragocenih srpskih rukopisa.
Digitalizacija građe
O biblioteci se stara otac Justin, Teksašanin, kauboj koji je prešao u pravoslavlje i posvetio poslednje tri decenije svog života monaškom životu, duhovnim vrednostima i retkim pravoslavnim rukopisima. Tokom moje posete biblioteka je bila u potpunosti rekonstruisana, a stari drveni ormani zamenjeni su metalnim kabinetima. Knjige se sad čuvaju u posebnim uslovima, u horizontalnom položaju, kako bi se što bolje zaštitile. U planu je digitalizacija građe. Stare knjige su osetljive, pa nije dobro da često budu korišćene. Tek bi ih digitalne kopije učinile u potpunosti dostupnim javnosti.
Egipatski sultan El Malik el Kamil je u Kairu još 1198. godine ugostio Svetog Savu, a 1234. naš najveći svetac posetio je manastir Svete Katarine. Nedovoljno je poznato da je Sveti Sava najverovatnije bio i najveći srpski putnik srednjeg veka. Njegova hodočašća do Jerusalima u doba koje je od prevoznih sredstava znalo samo za konjsku ili volovsku zapregu bili su pravi podvizi. Manastir Svete Katarine već je u njegovo doba bio velika svetinja. Od tada su srpski monasi često boravili u ovom manastiru, učestvujući u njegovom radu i upravljanju.
Igrom slučaja manastir Svete Katarine bio je vezan za Srbiju i pre - Srbije! Sveti pustinjaci su tlo na kojem se danas nalazi manastir pohodili, na njemu i živeli još od IV veka. Međutim, sam manastir je osnovan tek u VI veku, po želji vizantijskog cara rođenog na jugu današnje južne Srbije, kod Lebana - slavnog Justinijana Prvog. Ruke vrednih neimara brzo su podigle zdanje od crvenog granita na svetom mestu koje se nalazi na nadmorskoj visini od 1.300 metara. Crvenkaste sinajske gore, u koje se crkva uklapa kao da je iz njih izrasla, dosežu do dve hiljade metara nadmorske visine. Oko njih je nepregledna široka pustinja crvenkasto-žutog pejzaža, s ponekim žbunom i prašinom kojom se vetar neprestano igra, zaklanjajući pogled u daljinu.
Mleko umesto krvi
Sveta Katarina Aleksandrijska je bila princeza koja je sa 14 godina primila hrišćanstvo. Bilo je to u ranom IV veku. Mučena je, zatim i pogubljena u osamnaestoj godini života, da bi se posle hiljadu i sto godina, možda i življa nego što je bila za života, pojavila kao vizija Jovanki Orleanki i postala njena inspiracija. Mnogo je vekova prošlo, istorija je izgubila pouzdane izvore, pa se priča o Svetoj Katarini mora osloniti na legendu i hijerografije. Po monaškim predanjima, ona se usudila da se suoči s carem, koji je sakupio pedeset najumnijih pagana svog doba da s njom diskutuju o religijskim temama. Pobedila ih je smirenošću i argumentima. Čak je nekoliko značajnih paganskih učenjaka tom prilikom zbog nje primilo hrišćanstvo. Okrutnog cara je to razbesnelo, pa su je utamničili i podvrgli strašnim mukama. Monasi tvrde da ju je Hristos posetio u tamnici, ohrabrivši je da ne odustaje od svoje vere, dok su anđeli vidali njene rane. Dve stotine poklonika došlo je da je poseti, čak i carica, koja se takođe pokrstila i za to platila životom. Car je i sam bio opčinjen njenom snagom, ali se uporno držao svojih mnogobožačkih rituala. Zaprosio ju je, ali brak s paganinom ona je s gnušanjem odbila. Hteli su da je razapnu na točak sa ekserima, no čim ga je dotakla - točak se raspao. Tad je car naredio da joj odseku glavu. Iz njenog tela poteklo je mleko umesto krvi.
Istoričari nisu sigurni ni da je Sveta Katarina postojala - možda je ona zbir različitih ženskih sudbina iz prvih vekova hrišćanstva, obeleženih strašnim progonima njegovih pristalica. Pa ipak, na ovom mestu se mogu celivati njene mošti, a monasi veruju da je svoje konačno počivalište našla u jednoj od obližnjih pećina sjedinjena s Bogom, lepotom manastira i svetih gora koje ga okružuju.
San u pustinji
Popeti se na Sinajsko brdo nije lako. Na put krećem posle molitve kod žbuna pokraj crkve za koji se veruje da je ostatak drevnog Mojsijevog žbuna. Stepenice koje vode u nebo su neravne, od nabacanog kamena, stena i kamenčića. Krune se pod nogom dok pogled postaje sve lepši, sve dalje zariven u pustinju, u horizont koji kao da je poprimio svetost ovog mesta. Na jednom mestu staza prolazi pokraj litice koja kao da je nožem odsečena pod pravim uglom. Predeo je negostoljubiv, go kamen i stene, a opet nežan - najveće stene kiša je izglancala, pa izgledaju kao da ih je šmirglao kakav majstor džinovskom šmirglom i rukom još pozamašnijom. Brda su kao testo kojim se džinovska ruka igrala, pa ga napola igre ostavila u ravnici.
Manastirski kompleks ostaje ispod mene u magli. Meštani prolaze s kamilama i magarcima, ali uskoro ostajem sasvim sam. Primetih šare na sitnom kamenju, uzeh ga iznenađeno u ruku: hiljade kamenčića na putu ka vrhu ima otisak nalik žbunju. Naučnici tvrde da su to fosilizovani ostaci nekadašnjeg bilja, a vernici da je u pitanju praostatak drevne vatre žbuna iz kojeg se Mojsiju obratio Bog. Na vrh Sinajske gore sam stigao iscrpljen. Ovde je Mojsije primio deset zapovesti, ovde se popeo i Sveti Sava da se moli za dobrobit srpskog roda i hrišćanskog sveta. Pomolio sam se i ja, zadivljen daljinom u kojoj su se treperavo spajali sunce, plavi horizont i pustinja.
Među ikonama u glavnoj crkvi manastira Svete Katarine i danas se nalazi ikona Svetog Save. Celivao sam ikonu i javio se Veri, zahvalan što me je uputila ka ovom svetom mestu. Napustio sam manastir i zanoćio usred pustinje, u beduinskom šatoru. Probudio me je hladan znoj usred noći: sanjao sam da mi je umrla majka. Jedva sam dočekao jutro da se čujem sa svojom roditeljicom kad mi je stigla poruka da je u toku te noći preminula Vera Dražić Jovanović. Život je kratak i krhak, ali dela nam nisu uvek takva - Vera živi u mom stvaralaštvu, živi i u mom sećanju na manastir Svete Katarine.
Viktor Lazić